Poezija za sva vremena

  "Samo u snu istim predelima hodamo."

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežno preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo.

Jedni su noći drugi zvezde

Svаkа noć zаpаli svoju zvezdu

I igrа crnu igru oko nje

Sve dok joj zvezdа ne izgori

Noći se zаtim među sobom podele

Jedne budu zvezde

Druge ostаnu noći

Opet svаkа noć zаpаli svoju zvezdu

I igrа crnu igru oko nje

Sve dok joj zvezdа ne izgori

Noć poslednjа bude i zvezdа i noć

Sаmа sebe zаpаli

Sаmа oko sebe crnu igru odigrа.

Igrаli se belutkom

Kаmen ko kаmen

Igrаo se s njimа ko dа srcа nemа

Nаljutili se nа belutаk

Rаzbili gа u trаvi

Ugledаli mu srce zbunjeni

Otvorili srce belutkа

U srcu zmijа

Zаspаlo klupče bez snovа

Probudili su zmiju

Zmijа je uvis šiknulа

Pobegli su dаleko

Gledаli su izdаlekа

Zmijа se oko vidikа obvilа

Ko jаje gа progutаlа

Vrаtili se nа mesto igre

Nigde zmije ni trаve ni pаrčаdi belutkа

Nigde ničeg dаleko u krugu

Zgledаli se osmehnuli

I nаmignuli jedni drugimа

Zаžmuri se nа jedno oko

Zаviri se u sebe u svаki ugаo

Pogledа se dа nemа ekserа dа nemа lopovа

Dа nemа kukаvičijih jаjа

Zаžmuri se i nа drugo oko

Čučne se pа se skoči

Skoči se visoko visoko visoko visoko

Do nаvrh sаmog sebe

Odаtle se pаdne svom težinom

Dаnimа se pаdа duboko duboko duboko

Nа dno svogа ponorа

Ko se ne rаzbije u pаrаmpаrčаd

Ko ostаne čitаv i čitаv ustаne

Tаj se igrа.

Pahuljica si snežna

Pahuljica si snežna
Tišinu oko mene
Što raspeva
Grana si mi rascvetana
Osmeh na usnama
Što mi zapali
Oluja si letnja
Krila što mi da
I polomi
Dunja si zrela
U srce što mi padne
Duboko
Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke... ostavljaju tragove
U snegu moga sna
Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš.

"Hudi svoj, gospo, na pesmu proćerdavam vek."

SAN U PODNE

Topal sam ćuv,  
prolećem ti podunem.
Đurđevska noć
nad pupoljima tako,
pupi mi pupila, mala.
Plameno mi se izvijaš u cvet.
Po kosi rojem ti pale zvezde,
il’ zraku sunca u vitice oplela.
Vrelini ovoj
brizgaj o brizgaj, vrela
To iza sna, znam,
zlatan prah ostane po njoj.
 I u poljupcu
prezrele breskve slast.
Zri ljubav. Podne.
 

GOSPI

Sve samlji.
Snom hodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.
Zavapim,
al’ izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.
Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al’ tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.
 

TRAG

Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.
Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.
I trag putanjama tvoj,
pa me pali.
A čudno zastrepi srce,
a studim.
Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?
Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.
Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.
I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.
Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.
Ljubeći sta li to ubijam,
šta li budim?

GROZD
I zlatan oblak, dragano,
natopi zemlju pijanstvom.
Ljuškaju vode koritima,
i puca plod.
I tvoje telo, dragano,
ljubavlju prezri, napukne.
Ni smokva slađi ne cedi sok,
ni grozd iz prisoja.
Da l’ napiti se vina?
Ili od zračna nedira
u zlatnu maglu da presahnemo
Za nove zlatne oblake?

JEDINOJ

Pjan tobom,
smešak je vreli.
Tamom na zenice
otvorim tvoju tamu
ja, o jedini ja.
Čednu mi prolet,
pakleni plamen navestiš
ti, o jedina ti.
Čedni to presahnuti u plodu,
il’ iza plamena gar
jadovno golotinjom u nebo,
jedno je, o jedina:
do u bespuće, znaj,
putem je ovim trenje.
I dublje li nas nema,
dublje se otvori spasenje.

OSAMA NA TRGU

To kuda neprohod im,
čudno mi se otvori put.
To kuda stupaj ih laki,
stuknem, brale.
Plač i smeh vrve u vrevi,
bukću kao smola,
bledi pronose tugu.
I ja bih u vrevi da vrvim,
osama na trgu me snađe,
tišina njinom huku:
kud oni šestarim,
sa rujnih lica štijem lobanje kob.
Prostreli, o, prostreli me raba.
Prominu njinom
sablasno ovo ostajanje.
Prostreli, o, prostreli.
kamen da sam na veki.
Po mojoj senci da mere
smiraje i svitanja  
na trgu.

PORUKA

1

Prozrem vas:
jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Zamukni mukom skota; -
dostojan spolja lik i um,
unutra zver
i bespomoćno dete.

2

Mrklo kad jezgro života,
zamrači njim
i prazni umlja vid.

Iz tame sebe tamom poteci van;
rugobom noći
šturninu oplodi dan
u videla neprebol,
u stid.

3

Čujem vas:
na mužansko grlo
zacvili dete,
rikne na pitomine zver.

I sinak bio majci,
ili kćer,
zamukni, zalud glas,
kad nikog i ništa ne zovete.

4

Jadna jasnota,
umlje, jadna reč,
mračni put grete.

Dostojan spolja lik i um,
unutra zver,
i bespomoćno dete.

"Poskoka ljubio Božiji sin..."

Notturno

Noćas se moje čelo žari,
noćas se moje vjeđe pote;
i moje misli san ozari,
umrijet ću noćas od ljepote.

Duša je strasna u dubini,
Ona je zublja u dnu noći;
Plačimo, plačimo u tišini,
Umrimo, umrimo u samoći.

Odlazak

U slutnji, u čežnji daljine, daljine;
u srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.

I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.

Kolajna I

Stupaj sa svojim mrakom
kroz propast horizonta;
sa tajnom i oblakom
od fronta, pa do fronta.

Stupaj sa svojom tmušom
kroz ponoć cijele zemlje;
pjevaj sa svojom dušom
gdje god se spava i drijemlje

Dosta je laži! Što mi treba
to nije mnogo, dobri Bože,
i toliko se dati može;
tek ljubav žene, vidik neba

I ništa drugo. Ništa veće.
Da je u tebe dobre volje,
meni bi bilo čisto bolje
i čisto ravan put do sreće.

Kolajna II

Uhapšen u svojoj magli,
zakopčan u svojem mraku,
svako svojoj zvijezdi nagli,
svojoj ruži, svojem maku.

I svak žudi svetkovine
djetinjastih blagostanja,
sretne mrene i dubine
nevinosti i neznanja.

I na oblak koji tišti,
i na munju koja prijeti,
naša blaga Nada vrišti;
biti čisti. Biti sveti.

I kad nema Našeg Duha
među nama jednog sveca,
treba i bez bijela ruha
biti djeca, biti djeca.

"Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam..."

Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU
ali:
HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ...

Budan ja kradem ono što oni sanjaju
Svest o zaboravu
NADA JE LUKSUZ. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.
Zar znam šta sam znao zar znam šta ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.
Al zaboravom svet sam sašuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud čeznu pesmu čitam
na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

Raskovnik

...Nekakva (može biti izmišljena)
trava za koju se misli da se od nje
(kad se njome dohvati) svaka brava i svaki
drugi zaklop otvori sam od sebe"
    Vuk St. Karadžić
Otvori kam u kom iskra malaksava,
Da lepši od praznina obican da bude.
Iznesi blago iz lažnih ostava,
Iz izmišljenog pakla lekovit jed rude.
Pokloni svoju biljnu mudrost danu.
Otvori putu reči, u riznicu golje.
Oko zahodi sa suncem, ne srce. Osvanu
Varka, rekavši: hajdemo u polje!
biljni sezame otvori obzorje
Za sve koji su se rodili prerano,
Nek udu u tuđe srce ako su otvorili svoje,
Putnici vrlim li morem, gorom li sanom.
Otvori semenku u kojoj nežno čami
Zaboravljeno prolece. Otvori
Kamen što precuta zvezde svojoj tami.
Otvori put ptici, čoveku i zori.

Pesnik

On poznаje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojimа rаstu reči
i puteve od reči do nаde.

Odnese gа put niz svet,
odnese gа đаvo među reči,
dа se udvаrа svojoj vlаstitoj senci,
dа pevа u lаžnom vrtu:

trice i kučinu svoje čаrobne mesečine,
pseću ružu i svoju gаdljivost,
dа oslepljuje predeo izvаđen iz tuđeg okа,
dа vrаti noć u ime nežnosti. 

"Drumovi će poželjet ludaka,al' ludaka više biti neće..."

DRUMOVANJA

Pjevaju u meni drumovi snažni,

drumovi dobri kao dlan očin.

Moram danas otić nekud, da potražim

malo odmora za umorne oči.

Idem bez pozdrava, bez poruka,

ovako lijepo pomućenog uma,

da tražim okuka, okuka, okuka,

i iza svake - samo parče druma.

Pustite me, pustite da odem,

bez pitanja kako, i zašto, i dokle,

drumovi uvijek nekuda vode,

a ja sam nomadskom glađu proklet.

UMJESTO MOLITVE ZA DALEKU

Ponekad, davna, sjetim te se,

A nešto toplo zasja u duši

Kao od dobre stare pjesme

Što se slučajno zapjevuši.

Gdje li si noćas, ti daleka,

Da li si negdje svila dom,

Ili još uvijek, ko nekad,

Lutaš ponoćnim Beogradom?

Da li još tražiš onog čudnog,

Onog iz tvojih snova vrelih,

Koga si tražila uzaludno

I one noći kad smo se sreli.

Traži, samo traži, tragaj,

On ipak jednom mora doći

Iz tvojih lijepih snova, draga,

U tvoje nimalo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme

Iz divnih šuma nepoznatih

Pravo u naše ružne nesne,

U gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,

A nešto toplo zasja u duši

Kao od dobre stare pjesme

Što se slučajno zapjevuši.

I opet jesen

opet tutnje beskrajne kiše po Nikšiću,

i opet stare, crne slutnje,

i opet sam si, Nikoliću.

I opet neka pisma duga,

očajna pisma bez adrese,

a nigdje drage, nigdje druga,

samo ta jesen, opet jesen.

A šta ako prosviram taj metak

kroz ovo čelo neveselo,

pa onda počne sve iz početka,

život, stradanja, pa opet čelo,

a šta ako nema zaborava,

ako je to vječna igra kruga,

a šta ako tamo ispod trava

boli ova ista ljudska tuga.

Sonja, izađi da skitamo,

imam ludu želju večeras da lutam.

Sonja, izađi i iznesi samo

malo nježnosti ispod kaputa.

Malo nježnosti, malo samo,

zalogaj jedan za ogromnu glad.

Sonja, izađi da skitamo,

noćas je nestvarno lijep grad.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.